Intermediate Serbian: Serbian Food

Ćao svima! Welcome to the new epsiode of “Learn Serbian Podast”. I am your tutor, Nikola. Today we will talk about a very big and important topic: food in Serbia! Before we start, you should check out our “Learn Serbian” eBook. It’s a textbook for learning Serbian at A1 and A2 levels. There is 230 pages of guided grammar lessons, exercises, texts and key to the exercises, together with translations at the end of the book. You can download the book on our website: www.serbianlanguagelessons.com. Okay, let’s start the episode!

Neki kažu da u Srbiji ljudi ne jedu da bi živeli, već da žive da bi jeli. Ako ste bili gost kod neke porodice u Srbiji, verovatno ste sto puta čuli:”Hoćeš da jedeš?”, “Zašto ne jedeš?” “Uzmi, uzmi još!” i slično. Svako u Srbiji ima jednu baku koja nikad nije zadovoljna sa tim koliko ste pojeli. Bake uvek kažu: “Vidi kako si mršav/mršava, ništa ne jedeš!” Zašto je to tako? Zašto je hrana u Srbiji toliko važna? Da li se ljudi u Srbiji hrane zdravo? 

Ja mislim da ćemo se svi složiti kada kažemo da je srpska hrana definitivno ukusna. Gotovo svaka ukusna hrana je masna: pica, hamburger, pržena piletina i slično. Zbog toga nije čudno što su burek,  sarme ili pljeskavice tako ukusne! Šta je ono bez čega nijedan obrok u Srbiji ne može da prođe? Hleb! Srbi jedu mnogo hleba, upravo zbog toga što je većina jela dosta masno! Da li ste nekada probali da jedete sarme ili toplo pečenje bez hleba? Sigurno biste pojeli upola manje sarmi bez hleba. Ako bismo jeli mnogo masne hrane, pozlilo bi nam. Hleb nam pomaže da pojedemo više, a da nam ne bude muka. Ovo je jedan razlog što Srbi jedu uvek hleb i uz sve: uz meso, povrće, supe, čorbe. Ljudi u Srbiji redovno jedu hleb uz krompir. U svakom gradu u Srbiji ima mnogo pekara. U pekarama možemo kupiti, pre svega, hleb, ali i različite vrste peciva. Dakle, u Srbiji ljudi najčešće kupuju svež, topao hleb u pekarama, ujutru ili posle posla. Postoje različite vrste hleba. Najčešće je hleb dugačak. Nekada može biti i okrugao, takav hleb zovemo pogača, ona se može praviti na različite načine. Mali okrugao hleb je lepinja ili somun njih koristimo za ćevape i pljeskavice.

Pogača Sastojci: 500g brašna, 1 kvasac, 1 kašičica šećera, 1 kašičica soli, 250ml mlake vode, 3 kašike ulja. Priprema: U mlakoj vodi rastopiti kvasac sa šećerom, ostaviti da nadođe. Dodati brašno, so i ulje, zamesiti glatko testo. Ostaviti da naraste 30–40 minuta. Testo premesiti, oblikovati pogaču, staviti u podmazan pleh i peći na 200°C oko 30 minuta, dok ne porumeni.

Slavski kolač Sastojci: 1kg brašna, 1 kvasac, 1 kašika šećera, 1 kašičica soli, 300ml mleka, 100ml ulja, 2 jaja. Priprema: Kvasac rastopiti u mleku sa šećerom i ostaviti da nadođe. Dodati ostale sastojke i umesiti glatko testo. Ostaviti da naraste, zatim oblikovati slavski kolač sa ukrasima od testa. Peći na 180°C oko 45 minuta. Po želji, premazati umućenim jajetom pre pečenja.

 Ne kupujemo tako često hleb koji je u plastičnim kesama, u prodavnicama. Hleb iz pekare treba pojesti istog dana ili najkasnije sutradan, jer će postati bajat. “Bajat” to znači da je hleb postao suv, tvrd i manje ukusan. Međutim, i od bajatog hleba možemo napraviti dobar doručak. Možemo napraviti prženice, tost ili poparu. 

Da li znate šta je to popara? Popara je jednostavno jelo koje se pravi od hleba. Nadam se da ne morate da jedete često poparu, zato što je ona na neki način simbol siromaštva, iako je veoma ukusna. Poparu su pravili i jeli ljudi u vremenima ekonomske krize. Ja sam obožavao da jedem poparu kada sam bio mali, i nema ničeg lošeg jesti je i sada! Dakle, kako se pravi popara? Moja baka je pravila poparu tako što u duboku šerpu sipa malo vode i stavi mast. Često su naše bake koristile mast umesto suncokretovog ulja. Mast može imati specifičan miris i ukus ponekad, a neki kažu da je i zdravija od suncokretovog ulja. Kada voda zavri dodamo komade bajatog hleba i mešamo. Možete takođe dodati i mleko i sir. Kada hleb postane mekan dodajte malo soli, i to je to. Mi smo sir dodavali kasnije, u tanjir, ali možete ga dodati i u šerpu. Poparu smo obično jeli za doručak, veoma je ukusna! Još jedno jelo koje me podseća na krizna vremena je mast i hleb. Jednostavno je - odsečete parte svežeg hleba, namažete malo masti, pospete malo mlevene paprike i soli i to je to! Ovo moj deda obožava da jede, a i meni je često pravio, obično za užinu ili kada hoćemo nešto malo da pojedemo. 

Zašto je srpska hrana tako jaka i kalorična? Ranije, kada su ljudi živeli od agrikulture ili uzgajanja stoke, provodili su mnogo vremena napolju, gde su radili teške fizičke poslove i trošili mnogo kalorija. Sa sobom su nosili hranu koja je kalorična i koja se nije lako kvarila, poput hleba, gibanica, pita, bureka. Kada radnici dođu kući posle napornog dana, budu jako gladni i hrana koja onda jedu ima mnogo mesa i masti. Muškarci su jeli mnogo proteina da bi ostali jaki. Pored svega ovoga, ljudi nisu imali problema sa kilažom, jer su bili aktivni. Danas, međutim, ostao je običaj da ljudi jedu jako kaloričnu hranu, ali nisu tako aktivni kao pre.

U vremenima kada je bilo teško doći do mesa, šećera i sličnih namirnica dan kada se peklo prase je bio veoma važan događaj, a i danas je. Bake i deke dan-danas imaju naviku da stalno nude svoju decu da jedu još i još i još. Njima je jako bitno da ima mnogo hrane na stolu i da ima mesa, jer su možda oni ili njihovi roditelji odrasli u vremenima kada je bilo teško doći do takve hrane. Oni se i danas sećaju kada su prvi put probali šećer, jer šećera je bilo malo i bio je skup. Starije generacije misle da ako neko jede mnogo, on je zdrav. Oni misle da je zdravo jesti što više, to znači da nismo bolesni. Takođe često misle da muškarac mora jesti što više i biti veliki. Možemo čak čuti da neko kaže: “Nema pravog muškarca ispod sto kila!” U ovakvoj sredini i kulturi odrastaju mnogi dečaci koji steknu naviku da jedu mnogo hrane. Bake i deke uživaju da gledaju kako njihova deca, unuci ili gosti jedu. U zapadnoevropskim kulturama sve ovo bi bilo napadno, ali na Balkanu, ili barem u Srbiji, to je svakodnevica. Koliko god da pojedete, na kraju će neko uvek reći: “Zašto ne jedeš? Ništa nisi pojeo!” Pored svega ovoga, generacije naših baka i deka su mahom slabo obrazovane. Mnogo njih je završilo samo osnovnu školu, a neki samo četiri razreda. Oni ne razumeju zašto je loše jesti mnogo šećera, kako tačno funkcioniše dijabetes, zašto imaju srčane probleme i slično. Piju lekove, idu kod lekara, ali ne rešavaju koren problema, niti su vodili računa o ishrani tokom života, većina zbog toga što nije imala mnogo izbora. 

Srbija je jedna od zemalja sa najviše srčanih bolesnika u Evropi. Znamo šta je razlog tome: mnogo pušača, mnogo masti i mesa u ishrani, nedovoljno fizičke aktivnosti. Međutim, navike se teško ispravljaju, pogotovo kod starijih ljudi. Srbiji jedu mnogo crvenog mesa i mnogo masne hrane.

 Pečenje, to jest pečeno prase ili jagnje, čvarci i slična hrana su dugo deo srpske kulture. Pečenje je nezaobilazni deo svih velikih proslava. Kada se sprema pečenje, to je specijalan dan. Pre svega, mnoge porodice na selima imaju svoje domaće životinje: krave, kokoške, ovce, koze, svinje. Kada žele da naprave pečenje, jedno od svinja mora da bude žrtva. Često je to mlada svinja, prase. Ljudi su nekada ovaj posao, koji je dosta prljav, radili sami ili uz pomoć komšija. Danas možete platiti ljude koji se bave samo tim poslom: svinjokoljom. Oni dođu, zakolju svinju, očiste mesto i spreme za pakovanje. Ako je neki praznik, možete peći celo prase na ražnju. Ražanj je dugačka metalna šipka ili drveni štap. Svinjetina se dugo peče iznad vatre, satima. U međuvremenu ljudi sede oko vatre i pričaju, piju, slušaju muziku. To je interesantan događaj. Kada meso bude gotovo, najbolje ga je jesti odmah istog dana. Deca vole da se okupe oko pečenja i uzimaju komade mesa. Znam, ovo sve može delovati apsurdno ako niste navikli, ali ovo je deo identiteta svakog ko je živeo i odrastao u Srbiji. Onda neko treba iseći mesto i spremiti za goste. Treba malo znanja i tehnike da biste uradili to kako treba. Ako ne pečete celo prase iznad vatre, možete iseći meso i spakovati ga za čuvanje u zamrzivaču, i onda ga koristiti kada želite. Ništa od mesa se ne baca, što je dobro, ako već ubijate životinju. Od masnog tkiva se prave čvarci. Čvarci su jako specifična hrana. To je hrskava, slana i masna hrana. Pravi se tako što se satima kuva masno tkivo sa malo mesa u velikom kazanu. Tu je potrebno dosta mešanja. Kada ispari voda ostaje mesnat i mastan prozvod koji se iscedi od viška masti i ostavi da se malo osuši. Čvarci mogu biti u komadima, a mogu biti i u obliku duvana, pa se zovu duvan-čvarci. Čvarke možemo jesti kao girckalicu ili sa ajvarom, sirom i obavezno za hlebom, jer su dosta masni. Ako dolazite u Srbiju obavezno probajte čvarke! Ako se ne varam i u Englskoj ljudi jedu čvarke. Tamo ih zovu pork scrathings i služe ih u pabovima. Kada pečenje stavimo na tanjir, to izgleda jako lepo složeno. 

Još jedna stvar koju dobijemo od svinje je svinjska mast. Ovu mast koristimo za spremanje hrane: za prženje, pečenje, pa čak i kuvanje. Svinjska mast može imati jak miris, u zavisnosti od kvaliteta. Neka jela su dobra za spremanje, neka nisu. Bake su ranije pravile palačinke na masti: koristile su svinjsku mast umesto putera ili suncokretovog ulja. Ovakve palačinke su zapravo jako ukusne. Još jedni kolači koji su jako poznati i tradicionalni su salčići! Salčići su kolači koji se prave od svinjske masti. Mogu biti teški da se naprave zato što moraju imati slojeve koji će se otvoriti kada se peku. Na kraju, ovi kolači izgledaju kao otvorena knjiga. Reč “salo” takođe označava telesnu mast, pre svega na stomaku. Kada sednemo, imamo “salčiće” na stomaku. Dakle, pečenje jedemo kao glavno jelo, posle sarmi. Uz pečenje jedemo kupus salatu - salata od kupusa sa sirćetom, a takođe jedemo i ren. Ljudi znaju koji deo svinje je najukusniji, domaćini znaju ko šta voli da jede i onda nude goste da jedu još i još! Kao što vidite: meso, to jest pečenje, nije samo obično jelo, već veliki deo kulture i identiteta Srba.  

Srpska kuhinja je bila pod uticajem kultura zemalja koje su je okruživale, a pre svega pod uticajem turske kuhinje. Zbog ovoga, Srbija, ali i čitav Balkan imaju jako sličnu hranu i jela. Na primer, sarme, jedno od najpoznatijih srpskih jela su poreklom iz turske kuhinje. Turski glagol “sarmak” znači uvijati. Danas, turska sarma i srpska sarma prave se na drugačiji način. 

Recept za sarmu: Sastojci: glavica kiselog kupusa, 500g mlevenog mesa (svinjsko i/ili juneće), 100g pirinča, 1 glavica crnog luka, so, biber, aleva paprika, lovorov list, suvo meso po želji. Priprema: Na malo ulja propržiti sitno seckani luk, dodati meso, pirinač i začine. Sve sjediniti i uvijati u listove kiselog kupusa. Ređati u šerpu, između slojeva dodati lovor i suvo meso. Naliti vodom da ogrezne. Kuvati na tihoj vatri 2–3 sata. Po želji, zapržiti na kraju.

Često stariji ljudi kažu da je neka devojka ili žena prava domaćica ako zna da uvije sarmu. To je kao neko “vatreno krštenje”, pošto može biti teško savladati tehniku pravljenja sarmi. Postoji i sarma koja se pravi od listova grožđa ili loze. Nešto slično sarmi je punjena paprika. Ona se takođe puni dolmom i peče se u rerni. Sarmu možemo jesti sa kiselim mlekom i obično jedemo sa hlebom. Još jedno ili zapravo dva jela su jako poznata: pljeskavica i ćevap. Pljeskavica je nešto kao srpski ili balkanski burger. Pljeskavica se može praviti od svinjskog, junećeg, pa čak i jagnjećeg ili mešanog mesa. Pljeskavicu možete kupiti svuda, jer restorana ovakve brze hrane ima na svakom ćošku. U ovakvim restoranima se obično pravi i prodaje roštilj. Ponekad je to samo mali kiosk. Međutim, moram da priznam, nije svaka pljeskavica dobra. Često mešaju meso sa sojom i lukom kada prave pljeskavicu. Tako da, na kraju, ono što čini tipičnu srpsku pljeskavicu je mleveno meso, luk i soja. Niko ko pravi ove pljeskavice neće priznati da imaju soju, ali to je realnost. Ako želite pljeskavicu od pravog mesa, morate potražiti neki dobar i poznat restoran ili kafanu. Ćevapi se takođe prave na isti način, i oni često sadrže soju. Najbolje ćevape ćete jesti u Sarajevu, u Bosni i Hercegovini, bez soje. U Srbiji takođe možete jesti dobre ćevape. Oni se često serviraju u somunu. Somun je mali okrugao i mekan hleb. Ako jedete ćevape morate ih probati sa kajmkom i lukom, to je standard. Kajmak je kremast mlečni proizvod. Nešto između putera i sira, jako je ukusan i obično ga mažemo na hleb. Odličan je prilog uz pljeskavice i ćevape. Inače, kada nađete dobar roštilj, videćete da imaju deo sa prilozima. Prilog je ono što stavljate u vašu pljeskavicu, tj. u sendvič ii hleb sa pljeskavicom. Obično kao prilog možete staviti kečap, majonez i pavlaku. Pavlaka je takođe mlečni proizvod, to je nešto kao kremasti sir. Pored toga, možete staviti salate, ali i urnebes salatu (to je kremasti sir ili pavlaka sa mlevenom paprikom i lukom), pavlaku sa susamom, tzatziki salatu (to je grčka salata), ljutenicu (ljuta paprika u ulju) i slično. Ako putujete u Srbiju, obavezno probajte pljeskavicu sa ovim prilozima!

Ne jedemo samo meso u Srbiji, koliko god to čudno zvuči. Volimo da jedemo “čorbastu hranu”. To je hrana koja se jede kao čorba, “na kašiku”. Na primer, čorbast pasulj. Pasulj je jako često jelo. Pasulj možemo peći u rerni, onda se to zove prebranac. Prebranac često jedemo kada je posna slava, bez mesa. Često jedemo i bećarac, jelo od paprike i paradajza koje se kuva u loncu. Pravimo kuvani kupus sa suvim mesom. Generalno, pravimo mnogo jela od kupusa, pre svega od kiselog kupusa. Kiseli kupus je deo zimnice. Zimnica je hrana koju spremamo pre zime, da bismo mogli da je jedemo dok traje zima. Ranije ljudi nisu imali prodavnice i frižidere, tako da je bilo teško doći do hrane dok traje zima. Zimnica je ostala kao tradicija. Govorićemo o zimnici malo kasnije. Kiseli kupus se koristi za sarme, podvarak, kupus salatu, zimsku kupus salatu. Na primer, u mojoj kući su često spremali zimsku salatu. To je salata od kiselog kupusa sa alevom paprikom. Jako je ukusna i zdrava. Kuvana jela su i grašak i boranija. Jako često jedemo supe i čorbe, gotovo svaki dan, pre glavnog jela. Obično pravimo domaće supe. U prodavnici možemo kupiti “miks za supu”. To je pakovanje povrća: šargarepa, peršun, celer, paškanat. Kada dođe leto jedemo više povrća, jer je tada najukusnije. U Srbiji ljudi vole da kupuju povrće u piljarama ili na pijaci. Piljara je prodavnica koja prodaje samo povrće i voće, i to domaće, iz lokalnih bašti, sa sela. Ako dođete u Srbiju morate probati domaći paradajz, na primer. Siguran sam da ćete biti oduševljeni. Od ovog povrća leti pravimo salate. Moja omiljena salata je salata sa paradajzom, sirom i lukom, a ako dodate krastavac to se zove šopska salata. Ova salata u kombinaciji sa mladim pečenim krompirom je nešto najukusnije. Kao što vidite, jedemo i mnogo povrća i imamo bogatu i raznovrsnu kuhinju.

U vreme zime, kada nema mnogo dobrog svežeg povrća, jedemo zimnicu. Uglavnom je to kisela hrana. Govorili smo o kiselom kupusu, a postoji i jelo od različitog povrća koje se zove turšija. Turšija je miks kiselog povrća kao što je paprika, krastavac, šargrepa ili karfiol. Često se pakuje u velike tegle, a može se kupiti i u prodavnicama. Rekao bih da centralni deo zimnice čini ajvar. Ajvar je namaz od pečene, mlevene i kuvane paprike. On je crvenkaste boje i može biti sa patlidžanom ili bez njega. Pakuje se u tegle, kao svaka zimnica. Proces pravljenja ajvara je jako zanimljiv. To se obično radi u jesen, pred zimu i cela porodica radi zajedno. To je jedna od lepih uspomena koje imam kada sam bio mali. Svi su napolju, ispred kuće i svako u porodici ima različit zadatak. Na primer: baba pere paprike, deda ih peče, tata ih melje a mama ih kuva u velikoj šerpi, na šporetu na drva. Vazduh miriše na paprike, na dim iz peći i sveža drva koja komšija seče testerom i sprema za zimu. Na stolu u dvorištu svira radio, komšije dolaze i odlaze, razgovaraju sa nama, piju rakiju. Svi su zauzeti, ali srećni. To je srpska jesenja idila. Ovako ljudi rade i u gradovima, ako imaju kuću sa dvorištem. Niko ne propušta pravljenje zimnice, a pogotovo ajvara. Po ovom principu pravimo i domaći paradajz sos, džem (tipično od šljiva)i slično. Dakle, ajvar jedemo skoro kao salatu. To je dodatak jelu. Možemo ga mazati na hleb, jesti sa sirom, mesom, staviti u sendvič, i slično. Najbolji ajvar je onaj domaći, ali možete ga kupiti i u prodavnici. Što je skuplji, to je obično i bolji. Još jedna interesantna stvar koja se pravi u jesen je “slatko”. Slatko je nešto kao džem, ali mnogo, mnogo slađe. Pravi se od kuvanog voća, ali obično od većih komada voća. Može se praviti od jagode, šljive, dunje, smokve i slično. Ono što je interesantno kod njega je kada i kako se jede. Obično slatko služimo gostima. Stavimo na poslužavnik posudu i u nju stavimo slatko od voća koje imamo. Pored stavimo čaše sa vodom i kašičice. Neko od domaćina može držati poslužavnik ili staviti na sto, kod ulaza u kuću. Kada gost dođe, on se prekrsti, uzme kašičicu i zahvati slatko i pojede. Onda popije malo vode i stavi kašičicu u svoju čašu. Uz slatko se pije kafa ili rakija.

Kako izgleda hrana u srpskim prodavnicama? Hajde da govorimo o stvarima koje su specifične za Srbiju ili Balkan. Ako odete u Italiju, u prodavnicama možete videti veliki izbor različitih pasti, u Francuskoj ćete naći veliki izbor sireva. U Srbiji, hm, pa u Srbiji možete naći veliki izbor mesnih prerađevina. Mesne prerađevine su, na primer: salama, pašteta, mesni narezak, kobasica, viršla i slično. To je procesuirano meso koje nije baš zdravo za jelo, ali je jeftino, pa je zato i popularno. Svi jedu salame u srbiji. Sendvič sa salamom i majonezom je najklasičniji sendvič koji možete napraviti. Salama u Srbiji izgleda kao dugačak valjak u plastičnoj foliji. Kada presečete salamu dobijete neki roze krug. Salama se obično ne pravi skroz od mesa, već od ostataka od procesuiranja mesa. U takvu smesu se stave različiti začini i to je to. Pašteta je poznata širom evrope, ali u Srbiji klasična pašteta je skoro isto što i salama, samo je možemo mazati na hleb. Meni najukusnija je jetrena pašteta. Nju možete namazati na hleb i preko staviti paradajz, majonez ili luk. Takav “sendvič” je jako popularan na putovanjima. Kada su ljudi ranije išli na more (a verovatno i sada) nosili su pune torbe paštete i to su jeli dok su bili na odmoru ili na plaži, zato što je jeftino. Ovakvi turisti se zovu “paradajz turisti”. To su turisti koji su ultraekonomični. Bilo da je zdrava ili ne, pašteta je deo našeg detinjstva i uvek ćemo je voleti. Još jedna stvar koju sam primetio je da u Srbiji koristimo suncokretovo ulje za pripremanje, prženje ili pečenje hrane, dok je u evropi to ili puter ili maslinovo ulje. Zaista, suncokretovo ulje koristimo za salate, za prženje jaja, za spremanje palačinki. Retko ko kupuje maslinovo ulje, a za kolače obično koristimo margarin, a ne puter. Margarin takođe mažemo na hleb i jedemo sa džemom. U srbiji jedemo mnogo sira. Postoje različite vrste sira. Klasični sir u Srbiji je beo, nešto kao “cottage cheese” na engleskom. Može biti sitan ili u velikim parčićima. Često jedemo feta sir, ali i sir od ovce i koze. Takođe, postoji i sir koji zovemo “kačkavalj” i to je nešto bliže evropskom ili američkom siru. Kačkavalj je čedar, trapist, edamer i slično. Može biti i dimljen i obično ga stavimo u sendvič, u pastu, picu ili služimo kao meze ili predjelo. Pored sira, postoje i druge mlečne prerađevine, tj. stvari napravjene od mleka. Na primer, pavlaka, kiselo mleko i jogurt. Pavlaka je kao baš gusti jogurt, ali nije tako kisela, nešto kao sour cream. Pavlaku često jedemo uz punjene paprike i sarme, ili kao prilog uz pljeskavicu. Kiselo mleko je ređe od pavlake, i naravno više kiselo. Srpski jogurt nije sladak, već kiseo i malo slan, ali nije slan kao ajran. Jogurt pijemo za doručak uz burek ili gibanicu. Naravno, postoje i voćni, slatki jogurti, često jedemo i grčke jogurte. Kafa koju kupujemo i pijemo je turska kafa, sitno mlevena. To nije filter kafa. 

Domaća kafa

Sastojci: 1 kafena šoljica vode, 1 puna kašičica mlevene kafe, šećer po želji.

Priprema: U džezvu sipati vodu i šećer (ako se koristi), staviti na laganu vatru. Kad voda skoro provri, dodati kafu, promešati i pustiti da polako naraste do vrha. Skloniti s vatre pre nego što provri do kraja. Po želji, vratiti još jednom da „baci penu“. Sipati pažljivo u šoljicu i sačekati da se talog slegne.

Pića koja su specifična za Srbiju i balkan su, na primer “Kokta”, to je nešto kao srpska “Koka-kola” i “Cedevita”. Cedevita je sok sa vitaminima. Imamo mnogo prirodnih izvora i često pijemo kiselu (gaziranu), mineralnu vodu. Najpoznatija kisela voda je “Knjaz Miloš”a ostale kvalitetne vode su naprimer “Prolom” i “Rosa”. O rakiji i vinima u Srbiji pričaćemo drugi put!

U prodavnicama ima mnogo slatkiša i slaniša. Od slaniša, najpoznatiji su “Chipsy”, to je čips od prženog krompira, i “Smoki”. “Smoki” je flips sa kikirikijem. Pored ovoga popularni su i “Prima” štapići sa kikirikijem ili bez njega. Sa druge strane, ko ne voli da jede slatkište? Najpoznatiji keks ili biskvit je “Plazma”. To je blago slatki keks koji je postao simbol mladosti i detinjstva. Zašto? Pa, svi smo kao mali jeli taj keks sa toplim mlekom. To je jedno od najlepših jela i peporičujem da probate! Plazmu nosimo svuda, kada putujemo ili kada želimo nešto da pojedemo na pauzi na poslu. Ona ne može da se pokvari ili istopi, pa je savršena za putovanja. Takođe, mlevenu plazmu koristimo kada pravimo torte ili kolače. Probajte mlevenu plazmu sa mlekom i siguran sam da će vam se svideti! A, da! Takođe postoji i plazma šejk! To je milkšejk, ali sa plazmom. Plazmu koristimo i kao dodatak uz palačinke. Namažemo palačinku kremom, stavimo malo plazme i uvijemo. Eurokrem je čokoladni krem koji najviše koristimo, više od Nutele, na primer. Eurokorem je obično pola crn, a  pola beo. Pored Plazme i Eurokrema, jedemo i Jafu. “Jafa” je takođe jako popularan biskvit. To je okrugli mekani kolač preliven čokoladom, a ispod čokolade je žele od pomorandže, jako ukusno! Popularan je i “Munchmallow” (“mančmelou”). To je Tvrdi biskvit sa belim “maršmelou” punjenjem, preliven čokoladom. Ono što je interesantno kod ovog kolača je folija u koju je upakovan. To je aluminijumska folija sa lepim dekoracijama. Kada smo bili mali obožavali smo da se igramo sa ovom folijom tako što je ispravimo da bude ravna i čuvamo je. Moram da spomenem i “napolitanke”. To su kolači sa slojevima, na engleskom “wafers”, a takođe volimo da jedemo i “domaćicu”. “Domaćica” je ime kolača koji je u stvari biskvit sa puterom i obično sa čokoladom sa jedne strane. To je u stvari čajni kolač, jer je idealan uz kafu ili čaj. Domaćica i napolitanke su popularni jer su i veoma jeftini. Po mojem mišljenju, najlepša srpska čokolada je “Najlepše želje”, ali takođe volimo da jedemo i “Milku”, “Galeb” i slično. Još jedan poznat slatkiš je “Bananica”. To je maršmelou u obliku banane, prekriven čokoladom i jako je zarazan!  

Domaćice u Srbiji obožavaju da prave torte. Mnoge žene znaju po nekoliko recepata napamet! Torte u Srbiji se prave od kora u koje se stavljaju orašasti plodovi kao što je lešnik ili orah, a između kora je fil sa margarinom (ne sa puterom), šećerom, čokoladom. Neke poznate torte su “Boem”, “Sedmo nebo”, “Reforma”, “Doboš”, “Španski vetar”, “Plazma torta”, “Kontinental”, i “Moskva šnit”. Moskva šnit je torta koja je dobila naziv po hotelu “Moskva” u centru Beograda, gde je i nastala. Originalan recept za ovu tortu je tajna. Pored torti, za slave se pravi veliki broj kolača. Za jednu slavu domaćica mođe napraviti i deset vrsta kolača i lepo ih prezentovati na jednom mestu. Neki popularni kolači su: “Bajadera”, “Breskvice”, “Vanilice”, “Korpice sa višnjama”, “Kokos kugle”, “Rozen torta”, “Oblande” “Ruske kape” i slično.

Za kraj, hajde da vidimo kako izgleda tipičan srpki doručak, ručak i večera. Možemo u šali reći da mnogi ljudi za doručak popiju kafu i ispuše cigaretu, pre posla. Ali, prva prava hrana je mnogima nešto iz pekare, nešto što mogu kupiti na pauzi na poslu, na primer burek. Verovatno već znate, burek je jelo od testa, koje se pravi od tankih kora. Između kora može biti sir ili mleveno meso. U Bosni bi ljudi rekli da je burek samo sa mesom, dok u Srbiji jedemo i sa sirom i sa mesom. Ako je to vikend, ljudi za doručak obično jedu jaja na oko, domaću slaninu, ajvar, domaći hleb, mladi luk, kobasicu, paštetu, salamu, sir, prženice, uštipke, gibanicu i slično. Ne jedemo pahuljice, musli i generalno slatki doručak tako često. Vikendom doručak jedemo posle prve kafe, a radnim danima mnogi jedu doručak malo kasnije, oko jedanaest sati, mada to sve zavisi od osobe do osobe. Za ručak, koji može biti oko tri, četiri ili pet sati, često jedemo kuvanu hranu, kao na primer pasulj, grašak, boraniju, kupus i slično. Volimo da jedemo meso, tako da u svakom tom jelu ima i pomalo mesa. Ponekad pečemo meso, dinstamo ili pržimo. Najčešće jedemo crveno meso - prasetinu. Večera obično bude nešto laganija, ili nešto što je ostalo od ručka. To može biti proja, gibanica, salama, pašteta, slanina i slično. Na tipičnoj slavi, jela koja moraju biti spremljena su: predjelo (meze), sarma ili punjena paprika,  pečenje i torta. Sve ostalo je manje važno. Zimi jedemo mnogo ajvara, turšije, kiselog kupusa, kiselih krastavaca, sarmi i podvarka. Kada dođe proleće i leto jedemo mnogo svežeg povrća u salatama. Tada isto jedemo mladi luk, mladi krompir, voće kao što su jagode, kajsije i breskve, sve iz lokalne proizvodnje. Leti obožavamo da jedemo lubenice koje obično kupujemo od lokalnih poljoprivrednika. Oni ih prodaju na pijaci ili u selima, pored puta. Jedna od najlepših stvari leti je kada noću razgovaramo napolju, jedemo lubenicu i slušamo zrikavce. 

Well, that is all for this episode, I hope you enjoyed and learned something new! Maybe try making some of these meals and see how it goes! I hope it will help you on your next trip to Serbia, so you know what new food to try! Check out our “Learn Serbian” eBook on our website and visit our Instagram page: @learn__serbian (Serbian Language Network) where you can learn something new about Serbian language every day! Hvala i vidimo se sledeći put! Pozdrav!